LJUBOMORA

Tada je pevao dan u granama topola.

Setim se tebe i odmah mi gresna misao.

Jutrom reka, a ti lugo gola.

Pa misljah da je reka musko

ja bih od bola vrisko.

I ja sam mogo ribe klati.

Nisam verovao grmu, niti zenskoj jovi.

Ti si se mogla i mladom klenu dati.

Iz tvog su cela nicali beli rogovi.

Tada je pevao dan u granama topola.

Da bi te videla trska je porasla

za dva kolenca.

Dolazile su zveri oba pola.

Iz tvojih grudi htela su poteci

dva bela studenca.

I ja sam samo mogao

da padnem na kolena.

Bio sam snazan junac a ti mlada mati.

I gledao sam dva tvoja oka

zamagljena

zbog kojih kljuca krv

i snaga ludo pati.

Tada je pevao dan u granama topola.

Tvoja sam bedra zvao sapima igracice.

Osecao sam: iz mog cela

rastu dva roga vola.

Kako da stignem noge takve trkacice.

Bio je to ludi galop,

od jutra pa do noci.

Povaljali smo trave, izranili zita.

I gledali smo se na svetlu,

svojoj bledoci,

ja zdepast, debelog vrata,

ti bela - tankovita.

I presta da peva dan u granama topola.

Cudno: rasle su sume

sa korenjem gore.

U vuka oci pune vucjeg bola.

U vodi ribe vode tajne razgovore.

I bila su dva neba,

jedno je u reci.

I svaka je grana imala

toplinu ruke.

Plovili su neki cudni, crni meseci,

s usnama da ljube,

s rukama za kurjake.

I presta da peva dan u granama topola.

Bi vece. Ti si lezala na paprati.

A ja sam bio mladic, slab,

bez ona dva roga vola.

Pa videh: ti bi se mogla

i mladom kurjaku dati.

Da sam ti bicje reci riknuo

ti bi znala.

I nikad blize nozu ne bi moja ruka.

Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.

Pratila su me dva grozna oka,

tvoja ili tvog vuka.

Branko V. Radicevic